Do sada nismo imali nikakvih problema s promjenom sata. Djeca su išla spavati kao i inače, budila se kao i inače. Nikad nije bilo onog ludila da se bude prerano ili da ne mogu zaspati.
Ali sada, kad sin završava vrtić u četiri popodne, već će biti mrak kad dođemo kući. I to je ono što me malo muči. On vidi mrak i odmah misli da je vrijeme za spavanje. Ako nije spavao u vrtiću, to mu bude znak da sada treba. A ja mu pokušavam objasniti da nije još noć, da tek dolazimo kući, da se tek trebamo poigrati, jesti, okupati… ali probaj to objasniti petogodišnjaku koji gleda kroz prozor i vidi tamu.
Tih nekoliko sati od kad dođemo doma do vremena za spavanje postanu najduži sati dana. Van ne možemo jer je hladno i mračno, a u stanu brzo nestane ideja što raditi. Igračke im dosade, crtanje dosadi, crtići dosade, a meni se ne da stalno smišljati nešto novo. I onda krene: “Mama, šta da radimo”, a ja već razmišljam kako da izdržimo do večere i spavanja. Nekad pustim crtić, priznajem. Da, ekran, ali ponekad je to jedini način da svi preživimo.
Pomaže mi da sve radimo polako i bez žurbe. Kad dođemo doma, upalim lampice, stavim nešto kuhati, pustim laganu glazbu i pokušam stvoriti ugođaj. Nekad igramo društvene igre, nekad crtamo, nekad samo pričamo. Nije ništa posebno, ali dovoljno da večer prođe mirno.
Iako zna biti naporno, ima nešto lijepo u toj sezoni. Kad se ranije smrači, osjećam da smo više zajedno. Nema trčanja po vani, nema žurbe, sve je nekako sporije i smirenije. Volim kad se stan umiri, kad se svi umotamo u deke, kad djeca nešto tiho brbljaju dok ja pijem čaj. To su mali trenuci koji me podsjećaju da su najobičnije stvari najvažnije.
Naravno, ima i dana kad mi taj mrak ide na živce. Pogledam na sat i shvatim da je tek pet, a meni se čini da je pola noći. Kad ne znam što više da radimo, kad su svi nervozni i umorni. Ali onda se sjetim – i ovo će proći. Djeca će se naviknuti, a i mi s njima. Za par mjeseci opet će dan biti duži, opet ćemo biti vani, jurcati po parku i žaliti se da je prevruće. I opet ću reći – jedva čekam jesen i ove večeri kad je sve tako mirno.
Promjena sata nije kraj svijeta. Malo poremeti raspored, ali ništa strašno. Djeca se brzo naviknu, a i mi s njima. Dokle god ima topline, smijeha i nečeg finog za jesti, sve je u redu. I mrak u četiri popodne zapravo nije tako loš. Kad se sve utiša, vani pada kiša, a mi smo svi doma – to su trenuci koji se pamte.
I tako, svake godine, kad se sat pomakne, osjećam istovremeno i malu dozu kaosa i jednu lijepu priliku da usporim, da sjedim s djecom, da pijem čaj, da ih gledam kako crtaju i smiju se. I shvatim da nije važno koliko je sati, nego koliko smo zajedno i koliko smo prisutni u tim trenucima.
0 Primjedbe